Po pristizanju u Beograd sa školovanja u inostranstvu 1872. Vajfert se ukljućio u javni život mlade Kraljevine. U godini pre izbijanja srpsko-turskog rata 1876-78, njegovim sredstvima koje je poklonio, nabavljeni su prvi topovi za artljerijske jedinice srpske vojske. Tokom rata bio je dobrovoljac u srpskoj konjici. Zbog pokazane odvažnosti u prenošenju poruka između jedinica pod neprijateljskom vatrom odlikovan je medaljom za hrabrost. Nakon njegove smrti 1937., u skladu sa njegovom željom, od svih medalja i ordenja koje je znameniti čovek dobio tokom života, ova medalja za hrabrost bila je jedina koja je stavljena u kovčeg sa njegovim posmrtnim ostacima.

Đorđe Vajfert nije bio član ni jedne partije i kao takav je uvek služio kao medijator u političkim sukobima, unoseći kompromis i ravnotežu u burni politički život nove države. U vreme Timočke bune 1883. kralj Milan je osudio na smrt veliki broj istaknutih Srba koji su uzeli učešća u buni. U vrlo opasnoj audijenciji kod ljutog kralja, gde je i sam rizikovao da bude optužen za izdaju, Vajfert je uspeo da izdejstvuje da se smrtne kazne preinače u vremenske kazne zatvora. Ovaj njegov potez pomogao je zaustavljanje daljeg krvoprolića u Srbiji.

1893. pomogao je osnivanje Društva Kralj Stefan Dečanski koje se bavilo smeštajem i obrazovanjem gluvoneme dece. Tokom svog celog života bio je jedan od glavnih dobrotvora ove institucije i njen doživotni počasni predsednik.

U vojnom udaru 1903. Kralj Aleksandar Obrenović i Draga Mašin su brutalno ubijeni i na vlast je došla dinastija Karađorđević. Zbog toga što je finansijski pomogao porodicama nekolicine oficira, poginulih tokom borbi, Vajfert je od strane mnogih savremenika ubrajan u civilne simpatizere vojnog udara. On je ovo uvek negirao, ističući da porodice onih koji su časno umrli za ono u šta veruju, zaslužuju svaku pomoć^[13].

Tokom Balkanskog rata 1912. došlo je do velike oskudice hrane u Beogradu, te je on lično platio i obezbedio 60 000 vekni hleba, koje su iz masonskog hrama bile dodeljene siromašnim beogradskim porodicama. Tokom ovog rata srpska vojska je zarobila veliki broj turskih oficira i vojnika. Neki od njih su bili slobodni zidari Vajfert je izdejstvovao da svi pripadnici Turske vojske koji su masoni budu odmah oslobođeni i pušteni kućama. S druge strane, angažovao se na pomoći ratnim veteranima. Odmah posle rata osnovao je Fondaciju Sveti Đorđe koja se bavila Prikupljanjem finansijske pomoći ratnim veteranima i vojnim invalidima.

Početkom Prvog svetskog rata, Beograd je okupiran, kralj Petar i vojska se povlače preko Albanije. Vajfert se smešta na jug Francuske odakle organizuje humanitarnu i drugu pomoć vojsci i narodu Srbije. Nakon rata, vraća se u Beograd i odmah se uključuje u organizaciju obnove razrušene Prestonice.

1929. zajedno sa Edinburškim savetom škotskih žena i Londonskim savetom škotskih žena, finansira izgradnju Bolnice za žene i decu^[14] u Tiršovoj ulici u Beogradu. Takođe je poklonio zemljište za izgradnju Zgrade tadašnjeg Beogradskog ženskog Društva^[15]. Tih godina daje i veliku donaciju za izgradnju zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti. Vajfert je bio strastveni numizmatičar i kolekcionar starina. Svoju zbirku starogrčkog i rimskog novca, koja se i danas smatra jednom od najbogatijih u svetu, poklonio je Narodnom muzeju Srbije i Beogradskom univerzitetu, a 1931. svoju kolekciju starina poklonio je Muzeju grada. Svakako najimpresivnije od njegovih ostavština jesu dve crkve koje je izgradio – Sveta Ana - rimolatolička crkva u njegovom Rodnom Pančevu i Sveti Đorđe – ppravoslavna crkva u Boru. 1937. kada je umro, katolički biskup Pančeva nije dozvolio da bude sahranjen na groblju crkve koju je podigao jer je bio slobodni zidar.

1923, povodom pedesetogodišnjice njegovog venčanja, Đorđe Vajfert je objavio da se povlači sa svih profesionalnih i javnih funkcija, izuzev sa pozicije Velikog Majstora. 1933. pod pritiskom neke Braće, konačno je napustio i ovu funkciju.

Njegov testament je izvršen još za njegova života, a u skladu sa njegovim željama. Svoje ogromno bogatstvo ostavio je ženi Mariji i njegovom najstarijem nećaku Ferdinandu Grambergu koji je ujedno bio i glavni direktor svih Vajfertovih preduzeća. Kada je Đorđe Vajfert umro – 12. januara 1937. sve što je posedovao bio je džepni  sat na zlatnom lancu, ukrašen masonskim simbolima i dijamantska značka za kravatu^[16].

[13]  Nenezić D. Zoran ‘Masoni u Jugoslaviji 1764-1999 ‘ , Beograd 1999 , tom. 1 , strana 282 .

[14] Lazarević Jelena "Engleske žene u Srbiji" , Beograd 1929 , strane 231-232 . Edingburški Savet Škotskih žena započeo je radove na izgradnji bolnice za žene i decu na placu koji je tada pripadao "Ženskoj Medicinskoj asocijaciji Beograda", a kao "spomenik prijateljstva i ljubavi Britanskog naroda i Srpske nacije". Usled nedostatka sredstava oni u u taj projekat uključili "Londonski Savet Škotskih žema" i Đorđe Vajferta.  

[15] Arhiva Grada Beograda, TD, odelenje zgrade  F-H-9-1930 , dokument I -165-1942 .

[16] Arhiva Grada Beograda , Zahvalnice - dokument ,Br. 16015 ; 1937 .