“Ako mene
pitaš šta mislim o tome,” započe Novi Brat, sedajuću pored Starog Dvernika,
“ja smatram da je masonska uvreda smejati se u prostorijama lože. Mi
nismo dovoljno ozbiljni što se tiče naše Masonerije kao što bi trebalo da
budemo.”
“Neko ti se
smejao, ili ti doživljavaš sebe previše ozbiljno!” odgovori Stari Dvernik.
“Ma ne,
nikako!” zakuka Novi Brat. “Ja smatram Masoneriju ozbiljnom! Ono što mi
činimo u pokrivenoj i otvorenoj loži ima vid svete religiozne ceremonije. Ja ne vidim
razliku između svetinje masonskog oltara i oltara u crkvi. Kad odem u crkvu i
vidim te divne prozore, kada čujem muziku i gledam hor dečaka, gore na
galeriji, i čujem sveštenika da izgovara svečani tekst – onda, ti sam znaš kako
to inspiriše. Ja se na isti način ponekad osećam i u loži, tokom većine
svetih delova naših ritualnih radova. Ali, mi često imamo prvo konferencijske radove, i
poneko izleti sa šalom i svi se smeju, a neka braća to pogrešno protumače pa se
smejulje i tokom ritualnih radova - stepena. A ima i pojedinih rituala koji ne izazivaju
strahopoštovanje, te mislim da bi mogli da se promene!”
“Dobro, samo napred i menjaj
ih!” zakuka Stari Dvernik. “Ne verujem da je odsustvo
svečanog obreda, masonski landmark koji ne bi mogao da se menja.”
“Naravno da
nije, ali kako ja mogu da ga promenim?”
“To je tvoj
problem!” nasmeja se Stari Dvernik. “Ti si reformator, a ne ja. Ali pre nego
što protraćim puno mojih sivih čelija, postavio bih sebi par pitanja. Ti mi
deluješ kao osoba koja voli ozbiljne stvari, i to ti ne pada teško. Ja ću
onda porazgovarati sa našim Besednikom. Dejvid je mlad, ali
ima zdrav razum.
“Bilo bi ti
dobro da odeš u njegovu crkvu. Zapazićeš kako je sve svečano i divno
tokom službe. Ali ako odeš na parohijski skup, videćeš Dejvida da se
cereka, a možda će neko čak ispričati i sveštenički vic. Ne mogu da zamislim da
bi Bog time bio nezadovoljan. Čini mi se da ako je On želeo da se ljudi ne
smeju, da ne bi napravio toliko braće koja se smeju!”
“Brat Dejvid
će ti reći da postoji vreme kada treba biti pun poštovanja i vreme kada si
srećan, i da crkva u kojoj ljudi ne mogu biti srećni i nije neka crkva.
Svako od nas išao je na neko venčanje? Svi smo mi videli kako se ljudi smeju i
ljube mladu kada je završeno venčanje? Poneko ide i u crkvene horove ili crkvena društva?”
“Ja nisam ovim
povredio crkvu u tvojim očima, zar ne? Zbog čega se onda uzbuđivati i
prostorije lože ne tretirati na isti način? Izbaci iz svoje glave da su
Masonerija ili religija, ograničene samo na jednu prostoriju ili zgradu. Sve
to neće nas vređati sve dok ne počnemo da se smejemo u pogrešno vreme! Ne
vređa ni svečanost Masonskog ritualnog rada ako se prostorija naše lože prvo
koristi za radni deo našeg sastanka a
zatim mesto gde se održava svečana trpeza. To je duh u kome mi obavljamo naše radove i
koji se pamti a ne zapisuje, to je hram u našim srcima koji mora ostati
svet, a ne samo fizičke granice cigli i kamenja među kojima se sastajemo.”
“Ne bi trebalo
da postoje razlozi za smeh tokom ritualnih radova na stepenima. Ali reći, da mi ne
smemo da se smejemo u prostorijama lože je isto kao reći uhvatiti psa sa
pogrešne strane!”
“Masonerija, sine moj, je
radosna, a ne tužna. Ona treba da je ispunjena smehom male dece, radosnim
osmesima zadovoljnih žena, ljubavlju vernih prijatelja, uživanjem u cveću,
muzici i pesmi. Čineći je previše ozbiljnom za osmehe, previše svečanom za
radosti, mi je izopačujemo. Ako je Bog stvorio i sunčeve zrake, i decu i
cveće, ti valjda ne prepostavljaš da je On želeo da se igraju između sebe tužni? Ako je On
stvorio sreću i ljudska srca, zar ne pretpostavljaš da je On želeo i jedno u
drugom?”
“Masonerija je nastojanje da živi
bratstvo ljudi pod Očinstvom Boga. I najbolji od svih ljudskih očeva može
samo dodirnuti ogrtač Postanja koji je Sveotac. Ali, da li si ikada video
nekog oca koji nije želeo da se njegova deca smeju i
budu radosna?”
“Postoji vreme za rad a
postoji vreme za zabavu. Postoji vreme za instrukcione radove po stepenima, a postoji vreme
i za
zakuske. Postoji vreme za radne sastanke i vreme za rituale. A postoji vreme
za smeh i zabavu kao što postoji vreme svečanosti i poštovanja. I jedno i
drugo je
podjednako važno.”
“Ja želim samo jedno,” reče
Novi Brat, “Mogu li ja bilo šta da započnem sa tobom a da to mogu i da
završim?”
“Probaj sa time da me ponudiš
cigarom!” predloži Stari Dvernik.
