Л А Ж Н А   Н А У К А 

 

     Празноверица науке састоји се у веровању да се једино истинско и за живот неопходно знање садржи само у оним знањима случајно сабраним из целе безграничне области знања која су, у извесно време, обратила на себе пажњу малога броја људи, оних људи који су себе ослободили труда неопходнога за живот и који, према томе, живе неморалним и неразумним животом.

 

У ЧЕМУ ЈЕ ПРАЗНОВЕРИЦА НАУКЕ?

1.

   Кад људи примају као несумњиву истину оно што им као такву други људи предају, не проверавајући то својим разумом, они подлежу празноверици. Таква је у наше време празноверица науке, то јест, признање као несумњиве истине свега онога што као такву предају професори, академици и, уопште, људи који себе зову научењацима.

2.

   Као што постоји лажно учење вере тако постоји и лажно учење науке. То лажно учење састоји се у томе да признајемо истинитом науком једино оно што као истиниту науку сматрају људи којису, у извесно време, присвојили право да одређују истиниту науку. А пошто се науком не сматра оно што је нужно свима људима, него оно што одређују људи који су, у извесно време, присвојили право да одређују шта је наука, наука мора да буде лажна. Тако се и догодило у нашем свету. 

3.

   Наука у наше време заузима тачно оно место које је пре неколико стотина година заузимало паганско свештенство.

   Исти они признати жреци – професори, исте оне касте паганског свештенства у науци – академије, универзитети, конгреси.

   Оно исто повеење и отсуство критике код верних, и међу њима оне исте несугласице које их не збуњују. Исте оне неразуљиве речи, а место мисли она иста самоуверена гордост:

-         Зашто да говорим са њим? Он не верује у откровење.

-         Зашто да говорим са њим? Он не верује у науку.

 

НАУКА СЛУЖИ ОПРАВДАВАЊУ ДРУШТВЕНОГ УРЕЂЕЊА.

1.

   Учено наклапање високих школа често је само заједники споразум да се не приступа решавању питања која тешко могу да се реше, или да се речима даје променљив смисао, јер се лаки и већином паметни одговор „не знам“ нерадо слуша у академијама.

КАНТ.

2.

   Нема две ствари које се међу собом мање слажу него знање и корист, наука и новац. Ако је потребан новац да би нко постао ученији, ако се ученост купује и продаје за новац, ондасе и онај који купује и онај који продаје варају. Христос је истерао трговце изхрама. Тако би требало истерати трговце и из храма науке.

3.

   Не гледај на ученост као на круну којом би хтео да парадраш, нити као на краву која треба да те храни.  

 

ШТЕТНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ПРАЗНОВЕРНЕ НАУКЕ

1.

   Развитак науке не помаже подизању морала. У свих народа чији нам је живот познат развитак науке појачао је моралну поквареност. А што ми сад мислимо противно долази отуд што ми своја празна и варљива знања схватамо као прва, виша знања. Наука у своме апстрактном смислу, наука уопште, мора да се цени; али, данашња наука, оно што безумници зову науком, достојна је само потсмеха и презрења.

РУСО.

2.

   Ми живимо у веку филозофије, науке и разума. Рекао би човек да су се све науке удружиле да нам осветле пут у овом лавринту човечјег живота. Огромне библиотеке отворене су свакоме; свуда гимназије, школе, универзитети дају нам од детињства могућност да се користимо мудрошћу до које су људи дошли у току хиљаде година. Све као да иде за тим да помогне образовање наше ума и развитак разума. Па шта, јесмо ли постали бољи или мудрији од свега тога ? Да ли боље знамо пут и смисао свога живота? Да ли боље знамо шта су наше дужности и какво је, а то је главно, добро живота? Шта нам је донело то наше знање осим непријатељства, мржње, неизвесности и сумње? Свако верско учење и свака секта доказују да су само они нашли истину. Сваки писац једини зна у чему је наше добро. Један нам доказује да нема тела, други да нема душе, трећи да међу телом и душом нема везе, четврти да је човек животиња, пети да је Бог само огледало.

РУСО.

 

ПРЕДМЕТИ ПРОУЧАВАЊА СУ БЕЗБРОЈНИ, А ЧОВЕКОВЕ СПОСОБНОСТИ САЗНАЊА СУ ОГРАНИЧЕНЕ.

1.

   Персиски мудрац каже: „Кд сам био млад, зарекао сам се да познам сву науку. И изучио сам скоро све што су знали људи; кад сам остарио и погледао на све што сам изучио, видео сам да ми је живот прошао, а ја ништа не знам.“

2.

   Посматрања и пребројвања астрономска научила су нас много чему што је достојно дивљења; ли, најважији резултат тихиситивања је што су она пред нама открила понор нашег незнања: без њихових сазнања човечји разум не би никад могао да замисли сву дубину тога понора. Размишљање о том може да доведе до великих промена у одређивању коначне сврхе према којој има да се упути рад нашег рзума.

КАНТ.

3.

   Експерименталне науке, кад се људи њима баве због њих самих и проучавања врше бе икакве филозофске мисли, слчни су лицу без очију. Оне су подесно занимање за осредње способности, којима би даровитост ила само сметња при тим досадним испитивањима. Људи таквих осредњих способности посвећују све своје способности и сву своју вештину једном једином ограниченом научном пољу, на којем могу да постигну попуно знање под условом да остану савршене незналице у свима другим областима. Они могу да се упореде са радницима у часовничарским радионицама, где једни израђују само точкове, други опруге, а трећи ланце. 

ШОПЕНХАУЕР.

4.

   Није важна количина знања него каквоћа. Може човек да зна веома много а да не зна ни најпотребније.

 

ЗНАЊА СУ БЕЗБРОЈНА. ЗАДАТАК ИСТИНСКЕ НАУКЕ ЈЕ ДА ИЗАБЕРЕ НАЈВАЖНИЈА И НАЈПОТРЕБНИЈА .

1.

   Није срамота и није штета не знати; нико не може све да зна; али, и срамота је и штета петварати се да знаш оно што не знаш.

2.

   Људи не могу да сазнају и схвате све што се дешава на свету, и стога су њихова мишљења о многим стварима нетачна. Незнање човеково је двоврсно: једно је чисто, природно незнање у којем се људи рађају, а друго је, тако рећи, незнање истински мудрог човека. Кад би неко изучио све науке и познао све што су људи знали и знају, он би увидео да су сва та знања тако ништавна да је по њима немогућно разумети свет Божји, и он би се уверио да учен људи у суштини исто тако ништа не нају као ни прости, неучени. Али, има људи површних, који су понешто научили, покупили мрвице разних наука и погордили се. Они су изишли из природног незнања, али нису успели да се попну до истинске мудрости оних научника који су схватили несавршенство и ништавило свих човечјих знања. Ти људи који себе сматрају паметним унос забуну у свет. Они о свачему суде самоуверено и пренагљено и, што је сасвим природно, стално се варају. Они умеју да баце прашину у очи, и људиих често цене, али прости народ их презире, јер увиђа да су некорисни; а они опет презиру народ, јер га сматрају незналицом.

ПАСКАЛ.

3.

   Паметни не постају учени, учени не постају паметни.

ЛАО-ЦЕ

4.

   Мудрац Сократ говорио је даније глупост у томе кад човек мало зна, него кад не зна самога себе и кад мисли да зна оно што не зна. То је он звао и глупошћу, и незнањем.

 

О ЧИТАЊУ КЊИГА.

1.

   Гледај да ти читање многих писаца и свакојаких књига не створи забуну и неодређеност у глави. Свој ум треба да храниш сам писцима од несумњиве вредности. Излишно читање расејава ум, одвикава га од самосталног рада. Стога читај само старе, несумњиво добре књиге. Ако кадгод зажелиш да тренутно посветиш пажњу делима друге врсте, не заборави никад да се поново вратиш пређашњим.

СЕНЕКА.

2.

   Читајте пре свега добре књиге, па нећете успети ни њих све да прочитате.

ТОРО.