Д  У  Ш  А 

 

     Неопипљиво, невидљиво, бестелесно, оно што даје живот свему и што је и само у себи зовемо Богом. Исто тако неопипљиво, невидљиво, бестелесно начело, одељено телом од свега осталога и које ми сазнајемо собом, зовемо ми душом.

 

ШТА ЈЕ ДУША.

1.

   Човек који је проживео дуг век проживео је много промена: био је најпре одојче, па онда дете, затим младић, одрастао човек, па старац. Али, ма колико да се човек мењао, он је увек говорио за себе ја. И то ја било је у њему увек једно исто. Исто то ја било је и у одојчету и у одраслом човеку и у старцу. Ето, то непроменљиво ја зовемо ми душом.

2.

   Ако човек мисли да је све што око себе види, сав бесконачни свет тачно онакав како га он види, ондасе веома вара. Све телесно човек зна само зато што је у њему такав, а не друкчији вид, слух, пипање. Кад би његова  чула била друкчија, сав свет би му изгледао друкчије. Према томе, ми не знамо нити можемо да знамо какав је телесни свет у којем живимо. Једино што тачно и потпуно знамо то је наша душа.  

 

НАШЕ „ЈА“ – ДУХОВНА СИЛА.

1.

   Док не сазнамо шта је у нама, каква нам је корист да знамо шта је изван нас ? А и је ли могуће да познамо свет, ако нисмо познали себе ? Може ли да буде видовит у гостима онај ко је слеп код куће ?

СКОВОРОДА.

2.

   Као што свећа не може да гори без огња, тако ни човек не може да живи без духовне силе. Дух живи у свим људима, али сви људи то не знају.

   Радостан је живот онога ко то зна, а несрећан је живот онога ко то не зна.

БРАМИНСКА МУДРОСТ.

 

ДУША И МАТЕРИЈАЛНИ СВЕТ.

1.

   Ми смо измерили земљу, сунце, звезде, морске дубине; ми силазимо у поноре земљине за златом; пронашли смо реке и горе на месецу, проналазимо нове звезде и знамо величину њихову; затрпавамо провалије, градимо чудесне машине; како који дан, све нови и нови проналасци. Шта све ми већ не умемо ! Шта све ми не можемо ! Али нешто, и то најглавније, ипак нам недостаје. А шта је то нешто, ми ни сами не знамо. Ми смо као мало дете: осећа да му није добро, а зашто му није добро – не зна.

   Није нам добро зато што знамо много сувишног, а не знамо оно што нам је најпотребније: саме себе не знамо. Не знамо онога ко у нама живи. Кад бисмо знали и сетили се онога што живи у свакоме од нас, живор наш био би сасвим друкчији.

По СКОВОРОДИ.

 2.

   Конфуције је говорио: небо и земља су велики, али имају боју, облик, величину. А у човеку има нешто што мисли о свему што постоји, и то нешто нема ни боје, ни облика, ни величине. Према томе, то што је у човеку, кад би сав свет био мртав, једино би давало живот свету.

3.

   Гвожђе је тврђе од камена, камен је тврђи од дрвета, дрво је тврђе од воде, вода је тврђа од ваздуха. А оно што не може да се опипс, што се не види и не чује, тврђе је од свега на свету. Једино је оно било, јесте, и биће, и никада неће пропасти.

   А шта је то ?

   То је душа у човеку.

 

ДУХОВНО И ТЕЛЕСНО У ЧОВЕКУ.

1.

   Ко си ти ? Човек. – Какав човек ? Чиме се разликујеш од других ? Ја сам таквих и таквих родитеља син, кћи, ја сам стар, млад, богат, сиромах.

   Сваки од нас је човек, различит од других људи, мушко, женско, старац, дечко, девојчица; и у сваком од нас, одељеном од осталих, живи једно исто духовно биће. И кад ми кажемо: ја хоћу, то понекад значи да то хоће Иван или Наталија, а понекад да то хоће оно духовно биће које је у свима једно. Тако се дешава да Иван или Наталија хоће једно, а духовно биће које живи у њима неће то, него хоће сасвим друго.

2.

   Неко долази на врата. Ја питам: Ко је тамо ? Он одговара: Ја. – Ко ја? – Па ја, - одговара онај што је дошао. А дошло је једно сељаче. Оно се чуди како може неко да пита ко је то ја. А чуди се стога што осећа у себи оно једино духовно биће које је исто у свима нама, и зато се чуди како може да се пита за оно што би требало да је свакоме познато. Оно одговара за духовно ја, а ја га питам за прозорчић кроз који гледа то ја.

 

САВЕСТ ЈЕ ГЛАС ДУШЕ.

1.

   Глас страсти може да буде громкији од гласа савести, али глас страсти је сасвим друкчији него спокојни и упорни глас којим говори савест. И ма како да гласно вичу страсти, оне ипак страхују пред тихим, спокојним и упорним гласом савести. Гласом тим говори оно вечно божанство што живи у човеку.

ЧАНИНГ.

 2.

   Филозоф Кант говорио је да га више од свега задивљују две ствари: звезде на небу и закон добра у души човековој.

3.

   Истинско добро је у теби самом, у твојој души. Ко не тражи добро у самом себи чини исто што ради пастир кад тражи у стаду јагње које му је под пазухом.

ИНДИСКА ВЕМАНА.

 

БОЖАНСТВЕНОСТ  ДУШЕ.

1.

   „Заиста, заиста вам кажем: ко моју реч слуша и верује у онога који ме је послао, имаће живот вечни и на суд неће доћи, него је прешао из смрти у живот. Заиста, заиста вам кажем: иде час, и већ је настао, када ће мртви чути глас сина Божјега, и чувши оживети. Јер као што отац има живот у себи, тако даде и сину да има живот у себи“.

ЈОВ. V, 24-26.

2.

   Капља кад падне у море постаје море. Душа кад се сједини са Богом постаје Бог.

АНГЕЛУС.

3.

   Кад човек исказује истину, то не значи да та истина излази из човека. Сваја истина је од Бога. Она само пролази кроз човека. Ако она пролази кроз овога а не кроз онога, то је само стога што је тај човек умео да се учини толико прозрачним да истина може да пролази кроз њега.

ПАСКАЛ.

4.

   Бог говори: „Ја сам био непознато благо. И зажелех да постанем познат. И гле, ја створих човека.“

МУХАМЕД.

5.

   Душа је стакло. Бог је светлост која пролази кроз стакло.

 

 

ЖИВОТ ЧОВЕКОВ НИЈЕ У ТЕЛУ ВЕЋ У ДУШИ. И НИЈЕ У ТЕЛУ И ДУШИ ВЕЋ САМО У ДУШИ.

1.

   Нема тако снажног и здравог тела које никад не може да оболи; нема таквих богатстава која никад не могу да пропадну; нема те власти којој неће доћи крај. Све је то пролазно. Ако човек налази прави живот у томе да буде здрав, богат, уважен човек; ако чак и постигне то што жели, он ће ипак страховати, бојати се и жалостити, јер ће видети какосве то у чему је тражио живот одлази од њега, како и он сам помало стари и приближује се смрти.

   Како би се могло удесити да човек не страхује и да се не боји ?

   Има само једно средство: оно је у томе да живот не тражиш у ономе што пролази него у ономе што не пролази и не може да пропадне: у духу који живи у човеку.

2.

   Ради оно што хоће од тебе твоје тело: стичи славу, почасти, богатства, и живот ће ти бити пакао. Ради оно што хоће од тебе дух који живи у теби: стичи смиреност, милосрђе, љубав, и неће ти требати никакав рај. Рај ће бити у души твојој.

 3.

   Чим осетиш у себи страст, похоту,страх, злобу, сети се ко си: сети се да ниси тело него душа, и одмах ће се стишати оно што те је узбудило.

4.

   Све наше невоље потичу отуда што заборављамо оно што живи у нама и продајемо своју душу за сочивушу чорбу телесних радости.

5.

   Да би угледао истинску светлост, онакву каква јесте, треба и сам да постанеш истинском светлошћу.

АНГЕЛУС.

  

ИСТИНСКО ДОБРО ЧОВЕКОВО ЈЕ САМО ДОБРО ДУХОВНО.

1.

   Сваки човек познаје у себи два живота: телесни и духовни. Телесни живот почиње да слаби чим дође до врхунца, исве више слаби и приближује се смрти. А духовни живот, напротив, од рођења до смрти непрестано расте и јача.

   Ако човек живи само телесним животом, он и сав његов живот није ништа друго него живот човека осуђеног на смрт. А ако човек живи за душу, онда се оно у чему он налази своје добро сваким даном све више увећава, и смрт му није страшна.  

2.

   Кад је свет почео да постоји, разум му је постао мати. Онај ко зна да је основа живота дух – зна да је изван сваке опасности. Кад буде стиснуо усне и затворио врата осећању на крају живота, неће осетити никаква неспокојства.

ЛАО-ЦЕ.

3.

   За бесмртну душу потребан је рад исто тако бесмртан као што је и она сама. А тај рад – бесконачно усавршавање себе и света – њој је и дан.