□
■
□
■
□
■
□
■
□
■
□
■
□
■
□
■
□
■
□
■
□
■
□
■
□
■
□
■
ПРВО
ПИСМO ПРИЈАТЕЉУ
Дописивање
с пријатељем из профаног живота о културном развитку, човечности и слободи;
измењивање мисли о карактерима.
Драги
пријатељу !
Како су ми драга твоја писма !
Лепота стила, заношљивост твоје песничке душе, обилатост и једрина мисли
које се нижу једна за другом јатомице, одмерено, као птице селице у своме
лету, - све ме је то јако придобило за те. Читајући твоје редове осећам се
необично задовољан; осећам се као кад читам кога песника чија нас поезије
осваја и уздиже у недостижне регионе, приступне само машти песничкој.
Твоја је душа живахна, али нежна и племенита.
Не
замери, драги пријатељу, што ти се дивим и што сам слободан да ти то
отворено кажем, не бојећи се да ћеш моје речи примити као ласкање. Мислим да
сам те добро познао. У томе си ми сам и нехотице помагао, јер си отворена
књига која се лако и у сласт чита. Откуцаји твога срца чисти су и јасни –
њих лако подстиче све што је честито и племенито; а нежност живахне ти душе
мила је и примамљива – ја се наслађавам њеном свежином, њеним благим
пролетњим дахом. Примерност твога карактера –
Но
не, не смем даље. Збиља, бојим се да ми не замериш. До сада ти не говорах
тако отворено, срдачно. Из досадашњег дружења са мном могао си познати да
сам доста уздржљиве, ћутљиве нарави. Али, као што се угарак што се, тињајући
под пепелом, распламти у жар, кад га ослободиш пепела па га распири лаки
ветрић. Тако су се моја осећања према теби зажарила, и ја им пуштам на вољу
да ти кажу, колико си ме задобио, колико си ми се допао.
Но
да пређем на оне мисли, које су те нарочито занимале кад си ми писао.
Тебе
интересује културни развитак у нашој земљи, и налазиш да је „одвећ
спор“. Хтео би да видиш како он с године у годину, с дана у дан, корача,
напредује; да гледаш како својм моћним дахом продире у породице, у друштвене
слојеве, у народ; да гледаш како се остварују напредне идеје, начела и
проналасци културног свете у свим правцима.
Доиста, прави културни напредак у нас врло је лаган, спорм неприметан. Рекох
„прави“ јер, ваљда, нећемо у њ рачунати идеје и принципе које нам западни
ветрови доносе последњих година, а које омладина оба пола прихвата без
довољног процењивања. Да поменем само: одвећ материјалистичко и епикурско
схватање живота, буњење против „застарелих“ начела карактерности и
моралности, оправдавање пуког егоизма, тежња за индивидуалном слободом и
нерадом, нагињање слободној љубави и т.д.
Твоја је жеља разумљива и оправдана. Али се, драги мој, само жељама твојим,
па и свих нас, не може ниуколико постићи да се тај напредак убрза. За њ је
потребно много и много времена и рада, много ума и руку, много стрпљења и
истрајности, па да га ипак не видиш у оној брзини корачања, у којој би ти
желео. Не само у нас, културни се напредак кретао и креће врло споро и у
других народа, културнијих од нас. Нове идеје, истине и проналасци тешко
продиру у шире слојеве, однеговане старим идејама, навикама и предрасудама.
Један од наших старих, минулих ветерана књижевничких, када би се повела реч
о неуређености и спором напредовању наше престонице, имао је обичај да каже:
„Цивилизација не ускаче кроз прозор; она мили врло лагано: њој се морају
широм отворити врата, па молити је да уђе“ (Ј.Ђ.)
Јеси
ли кадгод размишљао, колико је времена и жртава требало Човечанству, докле
је доспело до данашњег културног развитка ?
Врло
је дуготрајан и спор био процес развитка и напредовања телесних, умних и
душевних подобности човекових. Минуло је много хиљада година откако су људи,
пролазећи кроз дивљачку непросвећеност и варварство, кроз крваве борбе
заопстанак, кроз робовања и угњетавања, дошли до сазнавања истваривања оних
истина, које су одређивале шта је добро и зло, шта је право
и неправо, шта је хумано и нечовечно. Тама незнања
разведравала се сувише лагано. Пролазили су многобројни векови докле се
човек нијепочео дизати из оног ступња развитка, у коме су пресудну улогу
играла варварска насиља и животињски егоизам; требало је да падају милиони
жртава, да буду подјармљивани и уништавани читави народи, докле кроз таму
незнања и варварства није стало просијавати сунце Човечности, Правде
и Слободе.
Културни је напредак милео врло споро. Ни старе историске државе, ни културе
Грка и Римљана, ни човечност божанске науке Христове, не беху моћни да
ослободе свет робовања и насиља. Па и многобројна столећа Средњег и Новијег
Века беху још представници права јачега, беху препуни страдања са
деспотске владавине и релииозног фанатизма, са којих се народи истребљаваху
у крвавим борбама и грцаху у ропској потчињености.
«Не може се
заборавити да у васиони коси закон јачега. У животињском царству влада онај
страшни закон: јачи прождире слабијег. Борба за живот, победа лукаавства и
силе, то је правило у борби фела. Али и тај крвави закон држи се у равнотежи
узајамном помоћи у свакој фели» ... И човечанство је потчињено истим
законима, али се њима може и упшрављати удруивањем и заједничком помоћи.
«Оно што је у роду људском било најбоље, то је одлучно устало да животињску
борбу за живот замени законима правде» (Ж. Пајо).
)
Још
су у старија времена поједини културнији људи и мислиоци налазили да је све
достојанство човеково у мислима и у души његовој. «У свакоме
тренутку и у најбољима међу нама раде тежње које су у мозгу учвршћене
милионима година дивље борбе ... Кроз још крту кору разума и духовнога
живота проваљује непрестано гладијаторска природа, крв. Против такве
тираније паклених сила дигло се Хришћанство ... Оно је одрицало сваку
вредност светској влади силе. Хришћани је презиру и осуђују. Они јој
проричу пропаст и објављују да је једина стварност духовни живот и
закон правде који га омогућава» (Ж. Пајо).
Тек
је нешто више од једног стојећа како су, најпре Енглеска, а затим и Америка
и Европа, подстицане напретцима науке и енергичним пожртвовањем појединих
мислилаца, културних и карактерних људи, почеле пролазити кроз велике и
крваве револуције, које су помагале народима да збаце деспотски јарам, да се
ослободе ропства и потчињености, да извојују признање Човечанских Права,
Једнакости и Слободе, и да их својом моћи бране и законима
обезбеђују.
Од
тог доба човечанство брже напредује, мада је оно још на почетку свог пунога
развоја. Његов културни напредак упућује људе и народе на заштиту својих
човечанских и грађанских права и слободе, на безбрижнији рад и просвећивање,
на коришћење савременим напретцима културним, на олакшавање економског и
политичког стања, на заснивање свога благостања и среће.
Таласи тога напретка запљускују и нашу земљу. И она се почиње лагано и
поступно преображавати.
Ти
налазиш, драги мој, да бржи и напреднији културни преовражај у нашој земљи
«стоји до оних што руководе судбином њеном». Допусти да твој израз допуним:
стоји и до довољног броја спремних и културних људи – до људи од знања
и карактера.
Бојиш се да нас «политика која се све наше интелигентније људе
апсорбовала, не заведе стрампутицама које би државу и народ водиле назатку».
Узбуђује те поцепаност и тесногрудост наших политичких странака које,
занесене својим страначким интересима у руковођењу земњом, не поклањају
довољно пажње културном напретку, сређивању економских прилика, просвећивању
и моралу, неговању националних врлина, - па брижно изводиш закључак «да
врлине у нашем друштву и народу опадају, да је све мањи број карактерних
људи који би требали да воде коло културнога напретка».
Твојој бојазни и бризи има смисла. Наш је положај врло тежак у сваком
погледу. После седмогодишњег ратовања и многих жртава и невоља, поднесених
за одбрану земље и за ослобођење и уједињење наших народних племена,
потребно је, доиста, много напорнога рада и времена да се ратни недузи
преболе и да се поново уђе у колосек мирнога развоја културног. Лечењу
унутрашњих зала економских и политичких, сузбијању пуког егоизма и
материјализма који све више узимају маха, а при том, народном просвећивању и
духовном збложавању свих наших племена, обезбеђујући земљу од шовинистичких
прохтева непријатељских суседа наших, - мора се поклонити што већа пажња.
За
тако важне и огромне задатке ваља нам имати много спремних и
карактерних људи који би се савесно и енергично одали остваривању
њихову.
Подстакнут читањем
Смајлсове књиге о «Карактеру»
)
коју с праом називаш «златном» књигом, ти јадикујеш што је у нас «све мање
врлина и карактера,» без којих се не може рачунати на културни
напредак; па наводиш Лутерове речи:
«Благостање једне земље не стоји до обилности њених прихода, ни до врдоће
њених градова, ни до лепоте јавних јој грађевина; већ се састоји у броју
образованих синова, у људима од дара и карактера.
Ту лежи њен прави интерес и права јој снага и моћ.»
Поред многобројних примера Смајлсових о значају карактера у једном народу,
опоменућу те и на овај:
Кад
је Лудвик
XIV
питао свог министра Коблера: Како то да велика и моћна држава, као
што је Француска, не беше у стању да покори тако малу земљу, каква је
Холандија ?
– добио је овакав одговор: «То је зато, Господару, што
величина једне земље не зависи од њене големости, већ од карактера
народа њеног; зато, што су Холанђани радљиви, штедљиви и у борби истрајни».
Доиста, карактерни су људи снага једног народа. Они га спасавају од
опасности које би му грозиле од непријатеља; они га упућују ка добру и
напретку, упућују на одржавање грађанских и националних врлина; они су камен
темељац и његове државне зграде која без таквих људи не би могла бити
издржљива и трајна, Њихов је утицај врло велик. «Све што је добро и
велико, вуче остало за собом. Велико карактери дижу мање и утичу на све: они
су жива средишта благотворенога рада. Постави човека савесна и енергична у
положај власти и поверења, па ћеш видети да се сви који с њиме служе,
осећају и јачи и бољи» (Смајлс).
Најсјајнији листови у историји појединих народа јесу они, на којима су
исписана дела и жртве што их карактери поднеше за свој народ и отаџбину.
Између многих примера којима изобилује драги ти Смајлс, подсетићу те само на
оснивача Републике Сједињених Држава и њеног првог председника Вашингтона.
Он је, поред рада и борбе за ослобођење и уједињење свога народа, оставио за
собом «једно од највећих блага сваке земље, а то је: пример узвишенога
живота, слику једног великог, поштеног, чистог карактера, узора и људима и
народима.» Но величина његова «није се састојала толико у знању и
ђенијалности, колико у образу, поштењу, високом и дубоком осећању дужности –
једном речи: у племенитости његова карактера.»
Срећни смо што можемо рећи да и ми, у старијој и новијој историји нашега
народа, имамо много примера, у којима блистају имена оних узорних карактера
и јунака (српских Вашингтона) који се умедоше жртвовати за слободу и
човечанска права свога народа. А последња ратна искушења показаше нам да их
у нашем народу још има, што храбри наду да ће се данашње политичке страсти
које нас разривају, наскоро преболети, и да ће бити људи који ће са врхова
државних провести народни брод у тихо пристаниште мирнога рада и напредка, и
спасти га од поратних бура и зала.
Тебе
највише плаше « корупција у држави и деморализација у народу
које неминовно воде пропасти.» Видиш с једне стране «отимање о власт,
злоупотребе положаја, проневеривање државних интереса, мржњу и гоњење;» а
сдруге стране «нерад и беспосличење, раскош и разврат, нагло богаћење
појединих пљачкаша, беду и невољу у нижим слојевима, злочинства која узимају
све више маха ...»
Тих
зала бивало је и раније, мада у много мањој мери. Дуготрајно ратованје
знатно их је повећело. На људима је, који управљају земљом, да им енергично
стану на пут и да лече државу и народ од тих недуга. А дужност би била и
свих честитих, карактерних и патриотских грађана да у томе помогну.
Но
није само у нас настао тако тежак и мучан положај; сличне су невоље и у
другим државама европским. Зло које се зацарило за време ратовања, шири се и
грана у свима правцима. Ево како Ж. Пајо јадикује о стању у
Француској: «Тешко је нама данас да се издвојимо из средине неправде у
коју смо утонули и да замислимо, како би било пријатно живети у свету
праведних људи. Број оних што зла чине велики је. Беспосличара, штеточина,
лењиваца, решених да живе на рачун радених, врло је много. Свуда подмукла
борба, неправедна страдања, утакмица, мржња. У тој атмосфери мрачне беде
духовни живот не може бити потпуно
снажан»...
Свуда се јадикује, свуда се жудно очекује спас од тих разноврсних зала. При
том се управљају погледи на родољубе, на људе од образовања и науке, на
карактерне и ђенијалне – који би били моћни да задрже захуктали точак што
неминовно срља у пропаст, и да лече зла.
Од
каквих се људи, управо, може очекивати спас ? Треба ли се надати да ће ове
тешке прилике избацити каквога ђенија који би поуздано руководио
преображајем и бољом судбином земље своје ?
Бити
ђенијалан и бити карактеран није једно исто. Ђенијалност
(духовитост) је плод мозга, а карактерност плод срца. Ђенијалне људе ценимо
и дивимо им се, али карактерни овлађују нашом душом – они побеђују и владају
у животу. Ђенијалност удружена с карактерношћу даје велике људе. Срећни су
народи који такве људе имају у врху своме. Велики и ђенијални људи ретки су
– свак не може бити ђеније; та необична особина људска не ствара се
одгаивањем и васпитавањем, већ се доноси собом, рођењем. Али зато сваки може
бити честит и праведан, свак може поштено и савесно
вршити своје дужности, - у томе се оличава највиши идеал живота и
карактерности. Ђеније, велики богаташи и власници могу бити од огромне
користи своме народу, али му тако исто могу бити и од огромне штете; несрећа
је, кад поред тих особина нема карактерности. А поштен човек, племенитих
врлина, карактеран, ма и не био ђеније или богати Набоб, вазда ће бити
користан друштву и народу своме. Код ђенијалности, научности и богатства
налазе се и људи с ниским побудама, страстима и рђавим смеровима. «Свет се
поверава поштењу, а не даровитости.»
Један народ може имати ђенијалних и богатих људи, али ће он, без врлина и
карактера, ипак срљати пропасти. За то нам најбољи пример у историји дају
Римљани за време опадања и пропадања њихове царевине. Народ, у коме је
овладала пуке себичност и грамзивост, у коме се вије коло разузданости и
обести, у коме су правда и поштење бачени под ноге, у коме су врлине и
карактери само слике прошлости, - такав народ не вреди да постоји: за њим се
неће зажалити ако и пропадне.
Завршићу ово писмо још једним наводом:
«Постоји један већи и виши задатак – важнији од човекових задовољства и
уживања, лепши од уметности, претежнији од богатства, јачи од сваке силе,
већи од сваког дара и виши од сваког ђенија, - а то је: честитост и
племенитост карактера.» (Смајлс).
Ту
честитост и племенитост карактера треба у нас одгајивати, стварати, па ће
наш културни напредак бити бржи и поузданији. Зар не ?
Буди
ми здрав, задовољан и вазда расположен за све што је добро и племенито.
