О неговању врлина и стварању карактера; дужности породичне, грађанске, патриотске и човечанске; владање собом; школа за подржавање врлина и карактера.

     

       Драги пријатељу !

      Пријатно ми што те је моје писмо јаче подстакло на размишљање о племенитим врлинама и карактерима, па велиш да си у сласт прочитао Жил Пајо-а, чију књигу «Вештина бити човек» сматраш као изврсну допуну Смајлсовог «Карактера».

       Доиста, то су дивне књиге, без којих не би требало да буде ни један разборитији човек. Њих ваља чешће прочитавати и памтити као Јеванђеље. Оне нас уче : како ћемо владати собом, угушивати мане и усавршавати врлине; како ћемо остати честити и бити корисни и себи и друштву у коме живимо; како ћемо бити карактерни људи.

     Као последица оних мисли што смо их у пређашњим писмима изменили о културном развитку и његовој зависности од већег броја карактерних људи, намеће се само собом питање: шта би требало предузимати ради неговања врлина и стварања карактера, тих неминовних чинилаца за напредак људи, народа и човечанства ?

       Сложићеш се са мном да се одгонетка тога налази у спремању људи за савесно вршење својих породичних, грађанских, патриотских и човечанских дужности.

       Човек је саставни део породице у којој је поникао и одгајен; друштва у коме живи и ради; Отаџбине чији је син и држављанин; Човечанства коме као човек припада. У њима је постао оно што представља; у њима има и своју одређену улогу; у њима се животом и васпитањем формирају не само ум и способности човекове, већ и врлине и карактер – формира се душа која оставља траг на свему оном што човек мисли и ради. Човекова су дела последица тога формирања. Може ли се културни човек оглушити о обавезе и дужности да са своје стране доприноси напредовању и благостању породице, друштва, Отаџбине и Човечанства.

       Изгледа да је савесно вршење својих дужности лака ствар; па ипак, колико је људи који то доиста и чине ?

       Тешкоће су у главном двојаке природе: у утицају споља и у себи самоме. Друге су важније и теже од првих. Утицај споља може бити добар или рђав – према околини у којој човек живи. Али вазда стоји до карактерне спремности и воље човекове да прими добро или зло.

       Знатан утицај на стварање човекова карактера находи се, без сумње, у добрим примерима. Дружење с бољима од себе вазда је за човека од велике користи. «Додир с добрим људима увек доноси, јер је добар карактер прилепчив као год и рђав ... Живи с људима висока карактера, па ћеш и сам осетити како растеш и како се узвишаваш. А живи међу курјацима – вели једна шпанска пословица – па ћеш научити и да урлаш». (Смајлс).

       Али је рђав утицај споља често врло јак. Данашњи је живот многих људи себичан, пуст, раскошан, некорисан и штетан. Људи су често саможиви, грабљиви, неискрени, груби, ниски и подли. Сваки човек носи у себиа клице оних мана и зала које је наследио још од својих непросвећених предака.

       «Људске су слабости велике а друштвена средина несавршена. Али многи људи, не видећи јасно колика су им средства на расположењу, живе бедно, у немиру, у лакости, зле воље, огорчени, завидљиви. Много је оних неспособних који из лењости и распусности промаше живот, али је више оних који промаше морални живот... Данас је доба сумње, утакмице, раскошности, узнемирености, надраживања. Ако не успемо да сами себе солидно припремимо за живот и заменимо ово црвоточно стање добрим, здравим, није сасвим сигурно да се и наша цивилизација не здроби у јаду и злочину.» (Ж.Пајо).

       Долазећи у додир с људима, била би прва дужност човекова да упозна њихове карактерне особине, а то није увек лака ствар. Карактер једнога човека може се понајпре оценити по вршењу свакодневних, породичних и друштвених послова, по марљивости и савесности коју и у најобичнијим ситницама показује; а често се греши кад се људи процењују по њиховим речима, по јавним и политичким беседама, по књижевним и научним радовима њиховим. У првом случају лакше познамо њихово срце и душу, њихову готовост у вршењу својих дужности, њихов карактер; док се у другом случају јаче истиче рад њихова разума, знања и образованости, а те су особине независне од осећања душе, од карактера.

       Често нам важне и озбиљне прилике изненадно изнесу на висину карактерне људе, насупрот слаботињама које неподобност или страх ометају у свесности њиховој. Но то не значи да се карактери и стварају тако брзо. У нама струје разноврсна осећања, жеље, нагони и страсти. Дуго је времена потребно док се у човеку развију оне особине и врлине, које га чине карактерним у сваком послу и које бацају у принесак себичне и материјалне користи пред општим користима државним, патриотским, човечанским.

       Карактер се у човека ствара понајпре васпитањем и школом, а затим сопственом вољом и утицајем добрих примера; но често је потребно и натеривање на вршење својих дужности, осуђивање и гоњење свега што је несавесно и некарактерно.

       Има срећних људи који су на дужности и врлине упућени још у детињству, добрим домаћим васпитањем у породици. Али је много више оних код којих је такво васпитање било недовољно, непоуздано или погрешно, па им је потребна накнада у подржању и помоћи у школи, у добрим примерима, у честитој околини. Лесинг је рекао: «Ко отвореним очима посматра живот и рад људски, запазиће у сваком човеку прикривено једно парченце морског гусара чија га моћ  потчињава и живот му заражава егоизмом. Човештво је позвано да тај делић гусарства ампутира са свога тела и, у крајњем случају, сведе на најмању, безопасну меру за човештво».

       Хоће ли разуман човек бити карактеран у вршењу својих дужности, стоји у првоме реду до њега самога. Карактер се најпоузданије ствара сопственом вољом, својим трудом и напорима. «На дну нашег срца дремају код сваког од нас егоистичкаа и варварска осећања која се чешће буде. Срећа је што нису свагда довољно јака да нас подстичу на деловање. Треба да се побринемо, како би таква осећања све више слабила и како би коначно посве обамрла.» [1]   Тога ради неминовно је потребно да човек позна себе самога. За тај тежак али постижан задатак ваља се вежбати у самопоуздању и самосталности, у разумном владању собом, у одржавању умерености, стрпљивости и сталности. Тада ће се моћи с успехом сузбијати мане и појачати врлине; моћи ће се лечити све шти је рђаво и животињско заостало или наслеђем, или рђавим васпитавањем, или утицајем споља.

       Ж. Пајо вели о томе овако: «Почни свој посао. Кад почнеш, пола је готово, остаје још друга половина; почни опет, и дело је готово ... И зато, што пре и што ослучније на посао. Свакога дана, свакога тренутка биће прилике за душевне борбе. Непријатељ се развио пред нама, ту је: лењост, таштина, завист, облапорност, лакомоство, гњев, охолост, грамзивост, похотљивост ... Нема дана, нема часа, а да се нема прилике за борбу и победу. На теби је да се користиш неприликама да би себе надвладао».

       У том смислу и Смајлс вели: «Моћ владања собом права је есенција карактера. Она чини главну разлику између човека и животиње и лежи у корену свију врлина. Чим човек пусти узде својим нагонима и страстима, одмах губи своју моралну слободу; њега тада носи бујица живота и он тада постаје роб жудње. А да будемо морално слободни, да будемо нешто више од животиње, морамо бити моћни да се одупремо полетима нагона...

       Свак треба да осети, да су духовна добра далеко изнад материјалних. Народи су се одрицали земљског царства претпостављајући небеско – као и Кнез Лазар на Косову. Материјална се добра мере само по ономе, колико суделују у духовном животу. Према томе се и оцењују људске вредности.

       Друштвени и политички односи у животу често изискују од човека једну врлину, без које је у многим приликама немогућно остати карактеран. То је врлина смелости – остати на правом путу у вршењу својих дужности, не водећи рачуна ни о чијем хатару и не презајући ни од каквог страха. У моралној одважности находи се права карактеристика узвишених карактера. Она се огледа у тражењу и изношењу праве истине; у заступању правде и невиности: у савесном вршењу својих послова; у сузбијању лажи, себичности, суровости и неморала; у борењу против подлости и нискости; у човечном помагању ближњима и невољнима; у штићењу свих угрожених врлина. Таква морална смелост очекује се од свакога човека; без ње су људи штетни и по друштво и по човечанство.

       Где је васпитање у кући и школи било недовољно, где ни сопствена воља ни утицај околине нису могли постићи угушивање некарактерних особина појединих људи, остала су још једина оправдана средства: натеривање на вршење дужности, осуђивање и гоњење од стране и друштва и државе. Енергичним сузбијањем некарактерности у сваком погледу, као и старањем око увећавања културног напредка, број таквих штетних људи биваће, без сумње, све мањи.

       Досадашње мисли о неговању и усавршавању човекових духовних особина доводе и на мисао о удруживању људи у том смеру, на потребу заснивања и подесног организовања таквих друштава, којима би био циљ: рад на културном, моралном и хуманом просвећивању. Њихов би задатак морао бити да, поред спреме, усавршавања и подржавања својих чланова у раду на том циљу, утичу својим примером и на профану околину у савесном вршењу својих породичних, грађанских, патриотских и човечанских дужности.

       Таква би друштва, управо, била школа за неговање врлина и усавршавање карактера.

       Појединци, ма колико били вољни на рад у том правцу, почињући од себе и утичући и на друге, нису у стању да, према свакојаким приликама у незгодама у животу, остану вазда доследни томе задатку, нити су у могућности да постигну оно, што могу заједнице људи које везује и одушевљавају иста морална и човечанска начела. У бризи око животних потреба у својој породици и око вршења личних и јавних послова у профаном животу, човек често занемари или заборави на своје човечанске дужности, на које би га, као члана таквог удружења, чести састанак с друговима вазда опомињао. Да ничега другог није, сама таква опомена, поред датог заветовања на рад у постављеном правцу, довољно би оправдала опстанак таквих удружења.

       Имати око себе добре другове и пријатеље животна је потреба човекова. Колику је важност за живот човеков давао Цицерон пријатељству, види се из речи његових: «Уклонити пријатељство из живота, исто је што и одузети земљи сунце». И Сократ је добре пријатеље претпостављао сваком другом благу ... Колика ли је тек добит, кад су они задахнути још и истим идејама и кад раде на истом циљу! Дружење и разговори с таквим људима «потребни су човеку за његове мисли и осећања као ваздух за плућа.» У њима човек добија помоћнике и сараднике за рад на корисним и племенитим делима. Сем тога, у друштву се човек учи трпељивости и учтивости, при чему развија своју моћ савлађивања. «Лепо понашање – вели Смајлс – јесте огледало човекове душе. Грубост и суровост затвориће и најнежније срце, а лепо понашање отвориће и гвоздена врата».

       О избору другова и пријатеља Џон Лобок вели овако: «Кад бирамо пса или коња, чинимо то најврижљивије: улазимо му у порекло, у издржљивост и нарав; а избор наших пријатеља куд и камо већег замашаја – од кога цео наш живот више мање зависи на добро или зло – остављамо врло често пуком слућају... Срећа и чистота нашег живота на сваки начин зависи врло много од паметног избора наших другара и пријатеља. Ако су нам они рђаво пробрани, они ће нас неминовно одвући наниже: а ако су добро, подићи ће нас». [2]

       За циљ који постависмо претпоставља се удруживање честитих и карактерних људи, оданих том племенитом задатку.

       У таквим друштвима обраћена би била нарочита пажња на опште законе морала и карактерности. А ти закони нису ниуколико загонетни. Они су сталне и непроменљиве истине које су навек призиване и које ће као такве остати докле је год човечанства у свету. Њих су исповедали сви карактерни мислиоци и старих и нових времена; њих исповеда Хришћанство, као што их исповедају и друге културне религије; њих исповеда и данашње културно човечанство. Таква би удружења ускорила општи културни напредак; она би могла помоћи и у данашњем злу и невољи која нас нагони да јадикујемо са некарактерности људи, каквих је број после ратовања јако умножен.

        Уверен сам да у мислима твојим лебде питања: Како би изгледало такво друштво или школа ? Каква би им била организација да би могли са успехом остварити тако племените и велике задатке ? На какав би се начин могло утицати на велике народне масе и поуздано лечити и поправљати човечанство ?

       Таква питања била би у вези с оним питањем, које си на ме управио на завршетку свог писма.

       То питање, чини ми се, лебдело ти је непрестано на уснама и онда, кад оно, пре краткога времена, бејасмо заједно. Али оно тада не пређе преко твојих усана. Ти се све до данас не усуди да га изустиш, мада смо и досад били пријатељски поверљиви један према другоме, казујући искрено своја мишљења и о најделикатнијим стварима.

       Јесте, драги пријатељу, ти си погодио да сам ја Слободни Зидар.

       Што ти то ја сам не рекох и без твога питања, што ти одмах после нашег ближег познанства не исповедих ту „тајну“ и не похитах с обавештавањем о Слободном Зидарству, узрок је пре свега у томе, што се бојах да такву исповест моју не схватиш као агитовање, као врбовање за друштво; а затим стајало је и до моје уздржљиве нарави. Немој то тумачити неискреношћу, не: човек је склон дане исказује лако речима оне своје мисли и осећања, с којима је задовољна душа његова, а које би други могли погрешно схватити и тумачити. Но сада, пошто сам познао твоје мисли и душу, и пошто си ти сам додирнуо то питање, сад ти отворено исповедам: да сам члан слободно-зидарског савеза, да сам то свом душом и потпуним убеђењем, да ширење Слободног Зидарства код нас може служити нашој отаџбини само на добро и срећу, и да је Слоб. Зидарство оно удружење или школа, која има да негује врлине и спрема карактере за бољитак и напредак народа и човечанства.

       Готов сам да ти дадем обавештења о суштини Слоб. Зидарства и о начелима која руководе слободне зидаре у раду. Само ми је немогућо да то све учиним у овом писму. Мораш се задовољити тиме, што ти обећавам да ћу те доцније, мало подуже, забавити својим извештајима о томе.

       Само те једно још сад молим. Ако моји извештаји не би задовољили твоја очекивања, ако би ти се учинили неинтересантни, досадни, довољно ће бити ако у свом првом писму пређеш ћутке преко ове ствари. Тада ћу ти без оклевања и замерке писати о други мстварима, које су у нас на дневном реду.

       Најпосле још једну молбу, једну жељу: да се угледаш на мене, да ти писма буду што дужа и – чешћа.

       Не ускрати ми тога задовољства.