РАТ И МИР - Лав Толстој

Том II, ДЕО ДРУГИ,

Поглавље III

      Кад је стигао у Петровград, Пјер није никоме јавио о свом доласку, никуд није излазио и проводио је читаве дане читајући Тому Кемпискога, књигу коју му је донео не зна ко.Читајући ту књигу, Пјер је разумевао једно те једно; схватио је што још не беше знао, каква је то сласт веровати да се може постићи савршенство и да може бити братске и праве љубави међу људима, коју му је открио Осип Алексијевич. Кад је прошло недељу дана после његовог доласка, млади пољски гроф Виларски, кога је Пјер површно познавао из петровградског великог света, уђе једно вече у његову собу, онако службено и свечано, као што му је ушао у собу секундант Долоховљев, па, кад затвори врата за собом и увери се да у соби нема никога сем Пјера, обрати му се:

   "Дошао сам к вама с налогом и понудом, грофе," - рече му, не седајући. - "Личност која стоји врло високо у нашем Братству заузела се да будете примљени у Братство пре рока и понудила ми да будем ваш јемац. Ја сматрам да ми је света дужност да испуним вољу те особе. Желите ли ви да ступите на моје јемство у Братство Слободних Зидара?"

   Пјера порази хладан и озбиљан тон овог човека, кога је он виђао на баловима готово увек с љубазним осмехом, у друштву најдивнијих жена.

   "Да, желим." - рече Пјер.

   Виларски климну главом, па рече:

   "Још једно питање, грофе, и молим вас не као новог Масона, него као поштена човека (galant homme ) да ми одговорите сасвим искрено: јесте ли се ви одрекли својих пређашњих убеђења, верујете ли ви у Бога?"

   Пјер се замисли.

   "Да... да, ја верујем у Бога."  'одговори он.

   "Онда...," - поче Виларски, али га Пјер прекиде. - "Јест, ја верујем у Бога" - рече још једанпут.

   "Онда, можемо ићи," - рече Виларски, - "Моја кола вам стоје на услузи."

   Виларски је ћутао целим путем. На питања Пјерова шта треба да ради и како ће одговарати, рекао је само то да ће га испитати Браћа достојнија од њега и да му ништа више не треба већ да говори истину.

   Кад су ушли на капију једне велике куће, где је била смештена ложа, они се попеше уз мрачне степенице и уђоше у осветљено, мало предстобље, где скидоше бунде без послужитељске помоћи. Из предсобља уђоше у другу собу. Некакав човек у необичном оделу појави се на вратима. Виларски му изиђе на сусрет, рече му нешто тихо француски, па приђе једном малом ормару, у коме Пјер угледа нека одела каква никад није видео. Виларски узе из ормара мараму, метну је Пјеру на очи и завеза је натраг, болно му ухвативши у чвор и косу. Затим га привуче к себи, пољуби га, па га узе за руку и поведе некуд. Пјера је болело од увезане косе, он се мрштио од бола и осмехивао се од неког стида. Његова крупна фигура са спуштеним рукама, с намрштеном и осмехнутом физиономијом, кретала се за Виларским непоузданим, бојажљивим корацима.

   Кад га је провео десет корака, Виларски стаде и рече му:

   "Ма шта се догодило с вама, морате храбро издржати све, ако сте чврсто решили да ступите у наше Братство." (Пјер климну главом да хоће.) - "Кад чујете куцање на вратима, ви себи одрешите очи," - додаде Виларски. - "Желим вам храбрости и успеха!" - И, стиснувши Пјеру руку, Виларски изиђе.

   Оставши сам, Пјер настави да се онако исто смеши. Двапут је слегао раменима, приносио руку марами, као да је хтеде скинути, и опет је спуштао. Пет минута које је провео са завезаним очима чинише му се као читав сат. Руке му отекоше, ноге почеше клецати; учини му је да је сустао. Беху га обузела најзаплетенија и најразличитија осећања. Он је страховао и од оног што ће му се десити, а још више је страховао да не покаже страх. Рад је био да дозна шта ће бити с њим, шта ће му се открити; али се највише радовао што је настао час да већ једном пође оним путем препорода и радног, пуног врлина живота, о коме је маштао откако се нашао с Осипом Алексијевичем. На вратима се чу јако куцање. Пјер скиде повез и погледа око себе. У соби беше црно - мрачно: само је на једном месту горело кандило у нечем белом. Пјер приђе ближе и виде да кандило стоји на црном столу, на коме беше Јеванђеље, а оно бело у чему је горело кандило беше човечја лобања са својим рупама и зубима. Пјер прочита прве речи у Јеванђељу: "У почетку беше реч и реч беше у Бога", па обиђе око стола и угледа велики, отворен сандук, пун нечега. То беше мртвачки сандук с костима. Њега није ни мало зачудило то што види. Надајући се да ће ући у сасвим нови живот, потпуно различит од пређашњег, он је очекивао све што је необично, још необичније од овог што је видео. Лобања, мртвачки сандук, Јеванђеље - он је то све, чинило му се, очекивао, очекивао је и нешто више. Гледао је око себе, трудећи се да пробуди у себи осећање скрушености. "Бог, смрт, љубав, братство међу људима" - говорио је у себи, везујући за те речи неке збркане, али радосне представе. Врата се отворише и неко уђе.

   Према слабој светлости, на коју се Пјер беше већ навикао, виде он да уђе неки омален човек. Долазећи, очевидно, с видела у мрак, тај човек застаде; затим се опрезно примаче столу и метну на њега мале руке у кожним рукавицама.

   На омаленом човеку била је бела, кожна кецеља, која му је покрила прси и један део ногу, на врату је имао неку врсту огрлице, а испод огрлице помаљао се висок, бео жабо, који му је уоквиравао дугуљасто лице, осветљено одоздо.

   "Због чега сте дошли овамо?" - упита тај човек, окренувши се на ону страну где шушну Пјер. - "Због чега сте ви, који не верујете у истину видела, нити видите видела, због чега сте дошли овамо, шта тражите од нас? Премудрости, врлине, просвете?"

   У тренутку кад су се врата отворила и ушао онај непознати човек, Пјер је осетио да га обузе страх и побожност, слична оној што га је обузимала у детињству на исповести: он је осетио да стоји пред човеком савршено туђим по начину живота а блиским по братству међу људима. Пјеру је у тај мах тако лупало срце да му је прекидало дисање; он се примаче ритору (тако се звао у Масонству онај Брат што припрема тражиоца за ступање у Братство). Прилазећи ближе, Пјер виде да је тај ритор његов познаник, Смољанинов, али га је вређала и мисао да му је тај човек познаник: тај човек беше сад само Брат и наставник у врлини. Пјер дуго није могао речи да каже, па ритор мораде да понови своје питање.

   "Да, ја ... ја ... желим препород." - једва изговори Пјер.

   "Добро," - рече Смољанинов и одмах настави: - "Знате ли ви нешто о средствима којима ће вам наш свети ред помоћи да постигнете свој циљ?..." - упита спокојно  ибрзо.

   "Ја се ... надам ... упутству ... помоћи ... у препорођавању." - рече Пјер, а глас му је дрхтао и с муком је говорио, нешто од узбуђења а нешто што није навикао да говори руски о апстрактним предметима.

   "Шта ви знате о Франмасонству?"

   "Ја мислим да је Франмасонство Fraternite  (Братство) и једнакост људи са истим племенитим циљевима," - рече Пјер, стидећи се што његове речи не одговарају свечаности тог тренутка. - "Ја мислим ..."

   "Добро," - рече брзо ритор, очевидно потпуно задовољан тим одговором. - "Јесте ли ви тражили у религији средства да постигнете свој циљ?"

   "Нисам, сматрао сам да религија није правична, па нисам ишао за њом." - рече Пјер тако тихо да га ритор не чу добро, па га упита шта каже. - "Био сам атеиста." - одговори Пјер.

   "Ви тражите истину да бисте се у животу управљали по њеним законима; дакле, ви тражите премудрост и врлину, је ли тако?" - рече ритор поћутавши један тренутак.

   "Да, да." - потврди Пјер.

   Ритор се накашља, прекрсти руке у рукавицама и поче да говори:

   "Сад вам морам открити главни циљ нашег реда," - рече он - "па, ако се тај циљ подудара с вашим, онда ћете с коришћу ступити у наше Братство. Први, најглавнији циљ и уз то темељ нашег реда, на коме је он утврђен и који не може оборити никаква људска сила, то је чување и предавање потомству једне велике тајне... која је дошла до нас од најстаријих векова, чак још од првог човека, од које тајне, може бити, зависи судбина рода човечјег. Али пошто је та тајна таква да је нико не може знати нити се њоме користити ако није спремљен дугим и марљивим очишћењем самога себе - то се и не може свако надати да ће је брзо сазнати. И зато ми имамо други циљ, који је у томе да припремамо своје чланове, колико је могућно, да поправљамо њихово срце, да их очишћавамо и просвећујемо њихов разум оним средствима која су нам по предању открили они мужеви што су се потрудили да пронађу ту тајну, и да их тиме учинимо подобнима да је приме. Очишћавајући и поправљајући наше чланове, ми се, на трећем месту, трудимо да поправљамо и сав човечји род, нудећи му у нашим члановима пример побожности и врлине, и тиме се трудимо из све снаге да сузбијамо зло које влада у свету. Размислите о томе, а ја ћу вам опет доћи." - рече он и изиђе из собе.

   "Да сузбијамо зло које влада у свету ... " - понови Пјер и изиђе му пред очи његова будућа радљивост на томе пољу. Изиђоше му пред очи онакви људи какав је и он био пре две недеље, и он им у мислима поче говорити поучну наставничку беседу. Створише му се пред очима покварени и несрећни људи, којима он помаже и речју и делом; замисли угњетаче од којих он избавља њихове жртве. Од она три циља што их је набројао ритор овај последњи  - порављање рода човечјег беше Пјеру нарочито близак. Она некаква велика тајна коју је поменуо ритор, иако је подстицала у њему радозналост, није му се чинила тако битна; а други циљ, очишћавање и поправљање самог себе, слабо га је занимало, јер је он у томе тренутку осећао са уживањем да се већ потпуно поправио од пређашњих порока и да је спреман само на добро.

   После пола сата врати се ритор да саопшти тражиоцу оних седам врлина које значе седам ступњева храма Соломонова и које је дужан да гаји у себи сваки Масон. Те су врлине биле: 1) скромност и чување тајне Масонског реда, 2) покорност вишим чиновима Масонског реда, 3) моралност, 4) љубав према човечанству, 5) храброст, 6) дарежљивост и 7) љубав према смрти.

   "Што се тиче седме врлине," - рече ритор - "гледајте да честим помишљањем на смрт дођете дотле да вам се она не чини више страшан непријатељ, него пријатељ... који ослобађа од овог јадног живота душу уморну од врлих дела, да је одведе онамо где је награда и мир."

   "Да, то тако мора бити." - помисли Пјер кад ритор, после тих речи, опет оде а њега остави да усамљен размишља. "То тако мора бити, али ја сам још толико слаб да волим свој живот, јер ми се тек сад открива помало његов значај." А осталих пет врлина, које је Пјер ређао у памети, бројећи их на прсте, осећао је у души својој: и храброст, и дарежљивост, и моралност, и љубав према човечанству, а нарочито покорност, која му чак није ни изгледала као врлина, него као срећа. (Он се веома радовао што ће се сад избавити своје самовоље па се покорити ономе и онима који су знали непобитну истину.) Седму врлину Пјер беше заборавио и никако не могаше да је се сети.

   Трећи пут врати се ритор брже и запита Пјера да ли је још постојан у својој намери и да ли је одлучио да се подвргне свему што се од њега затражи.

   "Ја сам спреман на све" - рече Пјер.

   "Још треба да вам кажем," - рече ритор - "да наш ред не предаје своју науку само речима, него и другим средствима, која утичу на правог тражиоца мудрости и врлине можда јаче него само објашњавање речима. Овај храм мора бити да је својим намештајем, који видите, већ објаснио вашем срцу, ако је оно искрено, више него речи; ви ћете, можда, видети и у даљем вашем примању сличан начин објашњавања. Наш ред угледа се на древна друштва која су своју науку казивала и хијероглифима. Хијероглиф," - рече ритор - "то је назив какве ствари која није подложна чулима а која има у себи особине сличне онима што их има њена слика."

   Пјер је знао врло добро шта је хијероглиф, али није смео да каже. Он је ћутећи слушао ритора и видео по свему да ће одмах почети испитивање.

   "Ако сте постојани, онда треба да приступим вашем увођењу." - рече ритор, прилазећи ближе Пјеру. - "У знак дарежљивости, молим вас да ми дате све скупоцене ствари."

   "Али ја немам ништа код себе." - рече Пјер, јер мишљаше да траже да им да све што има.

   "Дајте оно што је код вас: часовник, новац, прстење..."

   Пјер брзо извади новчаник и часовник и дуго не могаше да скине с дебелог прста венчани прстен. Кад се то сврши, Масон рече:

   "У знак покорности, молим вас да се свучете."

   Пјер скину фрак, прсник и леву чизму по наредби риторовој. Масон му отвори кошуљу на левој страни груди, па се саже и подиже му ногавицу на левој нози до изнад колена. Пјер брзо хтеде скинути и десну чизму и засукати панталоне, да би ослободио тог труда непознатог човека, али му Масон рече да то није потребно и даде му папучу за леву ногу. Пјер стајаше пред Братом ритором опуштених руку и растављених ногу, с детињским осмехом стидљивости, сумње и изругивања самоме себи, који му се јављао на лицу и преко његове воље, и чекаше нове наредбе.

   "И најзад, у знак искрености, молим вас да ми кажете главну вашу страст." - рече Масон.

   Пјер поћута мало, мислећи.

   "Вино? Халапљивост? Беспосличење? Леност? Напраситост? Злоба? Жене?" набројаше он у мислима своје пороке, мерећи их и не знајући коме ће дати првенство.

   "Жене" - одговори Пјер тихим гласом, да се једва чу.

   Масон се не маче и није дуго говорио после тога одговора. Најзад приђе Пјеру, узе мараму са стола и опет му веза очи.

   "Последњи пут вам кажем: обратите сву своју пажњу на самог себе, метните окове на своја чула и тражите блаженства не у страстима него у свом срцу. Извор блаженства није ван нас, него у нама..."

   Пјер беше већ давно осетио у себи онај свежи извор блаженства који сад испуњаваше радошћу и милином његову душу.