РАТ И МИР - Лав Толстој

Том II, ДЕО ДРУГИ,

Поглавље II

   "Ако се не варам, имам част говорити с грофом Безуховим" - рече путник полако и гласно.

   Пјер ћутећи и упитно погледа преко наочара у путника.

   "Слушао сам о вама, мој драги господине," настави путник, "и чуо сам, господине, каква вас је несрећа задесила." – Он удари гласом на претпоследњу реч као да је хтео рећи: "Јест, несрећа, ма како ви то називали, знам да је то што се догодило с вама у Москви била несрећа." - "Веома жалим, мој драги господине."

  Пјер поцрвене, брзо спусти ноге с постеље и наже се према старцу, осмехујући се неприродно и збуњено.

   "Ја вам то не помињем из радозналости, мој драги господине, него из важнијих узрока."

   Ту путник поћута мало, не пуштајући Пјера с очију, па се помаче на дивану и тим покретом позва Пјера да седне до њега. Пјеру беше непријатно да улази у разговор с тим старцем, али му се и нехотице покори, приђе и седе поред њега.

   "Ви сте несрећни, господине мој," настави старац. "Ви сте млади, ја сам стар. Ја бих желео да вам помогнем колико могу."

   "Ах, да..." рече Пјер и осмехну се неприродно. "Веома сам вам захвалан... А одакле ви путујете?"

   Лице путниково не беше љубазно, него још хладно и оштро, али при свем том и говор и лице тог новог познаника неодољиво су привлачили Пјера.

   "Него, ако вам је, из ма каквог узрока, непријатно разговарати са мном," рече старац, "ви ми кажите, господине." И он се одједанпут насмеши, очински нежно.

    "О, не, ни најмање, напротив, мени је врло мило да се упознам с вама," рече Пјер, па, погледавши још једном у руке новог познаника, разгледа изближе прстен и виде на њему мртвачку главу (лобању), знак Масонства.

    "Допустите ми да вас упитам," рече он "ви сте Масон?"

   "Да, ја припадам Братству Слободних Зидара," рече путник, упирући све јаче поглед у очи Пјеру. "И у своје и  у њихово име пружам вам братску руку."

   "Ја се бојим," рече Пјер, осмехујући се и колебајући се између поверења које му улива личност овог Масона и навике да се подсмева масонском веровању - "бојим се да нисам врло далеко од схватања како да вам то кажем, бојим се да мој начин мишљења о читавом склопу света не буде тако супротан вашем да нећемо разумети један другог."

   "Мени је познат ваш начин мишљења," рече Масон, "и тај ваш начин мишљења о коме говорите и који вам се чини да је производ вашег мисаоног рада, то је начин мишљења већине људи, то је једнолики плод охолости, лености и незнања. Не замерите ми, господине, јер кад не бих познавао ваш начин мишљења, ја не бих ни почињао разговор с вама. Ваш начин мишљења је жалосна заблуда."

   "Исто тако као што ја могу мислити да сте и ви у заблуди," рече Пјер и мало се осмехну.

   "Ја се никад нећу усудити рећи да познајем истину," рече Масон, изненађујући све више Пјера својим одређеним и озбиљним говором. "Нико сам не може достићи до истине; само се камен по камен, уз учешће свих, на милионе поколења, почевши од праоца Адама па до нашег времена, зида онај храм који треба да буде достојно обитавалиште Великога Бога," рече Масон и затвори очи.

   "Морам вам казати, ја не верујем, не... верујем у Бога," рече Пјер са жаљењем и напором, јер осећаше потребу да каже целу истину.

   Масон погледа пажљиво у Пјера и осмехну се као што би се богаташ који држи у рукама милионе осмехнуо сиромашку који би му рекао да он, сиромашак, нема пет рубаља, које би га могле усрећити.

   "Да, ви не познајете Њега, господине," рече Масон. "Ви не можете да Га знате. Ви Га не знате, зато сте и несрећни."

   "Да, да, ја сам несрећан," потврди Пјер. "Али шта да радим?"

   "Ви не знате Њега, господине мој, и зато сте врло несрећни. Ви Га не знате, а Он је овде, Он је у мени, Он је у мојим речима; Он је у теби, па и у том безбожном говору што га малопре ти изусти!" рече Масон оштрим, потресеним гласом.

   Он поћута и уздахну, трудећи се, очевидно, да се умири.

   "Кад Га не би било," рече он тихо, "ви и ја не бисмо говорили о Њему, господине. О чему смо, о коме смо говорили? Кога рече ти да нема?" упита он одједанпут с узбуђеном строгошћу и снагом у гласу. "Ко је то Њега измислио, ако Га нема? Откуд се јавила у теби претпоставка да постоји тако непојамно Биће? Зашто сте ти и сав свет претпоставили да постоји такво недостижно Биће, Биће свемогућно, вечито и бескрајно у свима Својим особинама?..."

   Он застаде и дуго ћуташе.

   Пјер није могао и није хтео да прекида то ћутање.

   "Он постоји, али Га је тешко схватити," поче опет Масон, гледајући не Пјера у очи, него преда се и преврћући листове у књизи својим старачким рукама, које нису могле бити мирне од душевног узбуђења. "Кад би то био човек у кога би ти сумњао да постоји, ја бих га довео преда те, узео га за руку и показао бих ти га. Али како ћу је, ништавни смртни, показати сву Његову свемогућност, сву Његови вечност, Сву благост Његову ономе ко је слеп, или ономе ко затвара очи да не види, да Га не разуме, и да не види, и да не разуме сву своју гнусобу и поквареност?" Ту он поћута мало. "Ко си ти? Шта си ти? Ти мислиш да си мудрац зато што си могао изговорити те богохулне речи," рече он с мрачним и презривим осмехом. "А ти си глупљи и безумнији од малог детета, које би се, кад се игра деловима вешто начињеног часовника, усудило да каже како, зато што не схвата значај тога часовника, не верује ни у мајстора који га је начинио. Тешко је познати Га... Вековима, почевши од праоца Адама па до наших дана, радимо ми да бисмо Га познали, па смо бескрајно далеко од постизања нашег циља; али у томе што Га не схватамо ми видимо само нашу слабост и Његову величину..." 

   Пјер је, са страхом у срцу, гледао својим сјајним очима у лице Масону, слушао га, није га прекидао, нити запиткивао, а свом душом је веровао што му говори тај страни човек. Да ли је он веровао оним разумним разлозима у говору Масона, или је веровао, као што верују деца, интонацијама, уверености и искрености што беху у Масоновом говору и оном дрхтању гласа што је понекад готово прекидало Масона; или оним сјајним, старачким очима што су остареле у том уверењу, или оном спокојству, постојаности и познавању свога задатка што су сијали из свег бића Масонова и што су га необично јако поражавали кад помисли на своју занемареност и непоузданост - тек је он својом душом желео да верује, и веровао је, и осећао радосно умирење, обновљење и повратак у живот.

   "Он се не достиже умом, него се достиже животом," рече Масон.

   "Не разумем," рече Пјер осећајући са страхом како се у њему буди сумња. Он се бојао да разлози Масонови не буду нејасни и слаби, бојао се да му неће моћи веровати. "Не разумем," рече он, "како не може ум човечји да постигне то сазнање о коме говорите."

   Масон се осмехну својим благим, очинским осмехом, па рече:

  „Највиша мудрост и истина то је као најчистија течност коју хоћемо да примимо у себе," рече он. "Могу ли ја примити у нечист суд ту чисту течност, па судити о њеној чистоти? Само унутрашњим чишћењем самога себе могу ја довести до извесне чистоте ону течност коју примам."

   "Да, да, то је тако," рече Пјер радосно.

   "Највиша мудрост није основана на самом разуму, није основана на оним светским наукама из физике, историје, хемије и сличном, на које се распарчава умно знање. Највиша мудрост је једна. Највиша мудрост има једну науку - науку свега, науку која објашњава сав склоп Постања и у њему оно место које човек заузима. Да би човек могао примити у себе ту науку, потребно је да очисти и обнови свог унутрашњег човека, и зато, пре него што сазна, треба да верује и да се усавршава. А да бисмо постигли те циљеве, стављено је у душу нашу видело Божје, које се зове светло и савест."

   "Да, да," потврди Пјер.

   "Погледај духовним очима свог унутрашњег човека, па упитај самога себе јеси ли  задовољан собом. Шта си постигао управљајући се само разумом? Шта си ти? Ви сте млади, ви сте богати, ви сте паметни, образовани, господине мој. Шта сте учинили од свих тих тековина што су вам дате? Јесте ли ви задовољни собом и својим животом?"

   "Нисам, ја мрзим свој живот," промрмља Пјер мрштећи се. 

   "Кад га мрзиш, а ти га промени, очисит се и, чистећи себе, познаћеш мудрост. Обазрите се на свој живот, господине мој. Како сте га проводили? У бурним оргијама и у разврату, добијајући од друштва све, а не враћајући му ништа. Ви сте добили богатство. Како сте га употребили? Шта сте учинили за ближњега свога? Јесте ли помислили на оне десетине хиљада својих робова, јесте ли им помогли физички и морално? Нисте! Ви сте употребили њихов рад да проводите распуснички живот. Ето шта сте учинили. Да ли сте изабрали такво место за службу на коме бисте могли бити од користи своме ближњему?

Не! Ви сте у беспосличењу проводили свој живот. Потом сте се оженили, мој драги господине - и примили на себе одговорност за руковођење младе жене; па шта сте учинили? Ви јој, господине мој, нисте помогли да пође путем истине, него сте је бацили на пучину лажи и несреће. Човек вас увредио, а ви сте га убили, и ви кажете да не знате Бога, и да мрзите свој живот. То није никакво чудо, господине мој!"

   После тих речи Масон се опет налакти на наслон дивана и затвори очи, као да се уморио од дугог разговора. Пјер је гледао у то озбиљно, непомично, старачко, готово мртво лице, и мицао нечујно уснама. Хтео је рећи, "Да, гадан празан, развратан живот!! али није смео прекидати ћутање.

    Масон се накашља промукло, старачки и зовну слугу.

    "Шта би са коњима?" упита он, не гледајући у Пјера.

   "Довели су најмљене," одговори слуга.

   "Зар се нећете одморити?"

   "Нећу, нареди нек прежу."

   "Па зар ће он отићи и оставити ме самог, не рекавши све, нити ми обећавши помоћ?" помисли Пјер, па устаде и, оборивши главу, поче ходати по соби, бацајући, понекад, погледе на Масона. "Да, ја нисам на то помишљао, а водио сам презрен, развратан живот, а нисам га волео нити сам то хтео," мислио је Пјер. "Али овај човек зна истину и, кад би хтео, могао би ми је открити." 

      Пјер је хтео а не смеде да каже то Масону. Путник беше својим вештим, старачким рукама сложио своје ствари, па закопчаваше кожушчић. Кад је то посвршавао, он се обрати Безухову и рече му равнодушно, уљудним тоном:

      "Куда изволевате сад путовати, мој драги господине?"

      "Ја?...Ја у Петровград," одговори Пјер детињским, неодлучним гласом. "Хвала вам. У свему се слажем с вама. Него, немојте мислити да сам ја тако рђав. Ја бих од свег срца желео да будем онакав како бисте ви хтели да будем; али нисам ни код кога никад нашао помоћи... Уосталом, ја сам сам, најпре, свему крив. Помозите ми, научите ме и, може бити, ја ћу..."

    Пјер не могаде да говори даље; он се загуши и окрете се.

    Масон је дуго ћутао, очевидно нешто  премишљајући.

   "Помоћ долази само од Бога," рече он, "али онолико помоћи колико је кадар дати наш ред, он ће вам дати, мој драги господине. Кад одете у Петровград, предајте ово грофу Виларскоме. (Он извади бележницу и на великом листу хартије савијеном на четврт, написа неколико речи.). Допустите да вам дам један савет. Кад дођете у престоницу, проведите прво време у самоћи и посматрању самога себе, и немојте ићи пређашњим путевима живота. Онда, желим вам мој драги господине, срећан пут и успех." додаде он, опазивши да је његов слуга ушао у собу.

   Путник је био Осип Алексијевић Баздејев, као што Пјер сазнаде из књиге надзорникове. Баздејев беше један од најчувенијих Масона и Мартиниста, још из Новиковљева времена.

   После његовог одласка Пјер дуго није легао да спава, нити је тражио коње, него је ходао по станичној соби, мислећи о својој порочној прошлости и замишљајући с усхићењем своју срећну, беспрекорну и пуну врлина будућност, која му се чинила тако лака. Њему се линило да је био порочан само зато што је некако случајно заборавио како је лепо бити пун врлина. У души његовој не остаде ни трага од пређашњих сумња. Он је сад чврсто веровао у могућност Братства људи, удружених с циљем да потпомажу један другога на путу врлина, и чинило му се да је такво Братство - Масонство.