РАТ И МИР - Лав Толстој

Том II, ДЕО ДРУГИ,

Поглавље I

   После свог објашњења са женом, Пјер отпутова у Петровград. У Торшку, на станици, не беше коња, или их не хтеде дати надзорник. Пјер је морао да чека. Онако обучен леже на кожни диван код округлог стола, метну на сто своје крупне ноге у топлим чизмама и замисли се.

   "Заповедате ли да унесем кофере? Заповедате ли да се намести постеља, да вам се донесе чај?" - питаше га собар.

   Пјер му не одговори, јер ништа није чуо нити видео. Он се замислио још на прошлој станици и непрестано је мислио о једној истој ствари - тако крупној да није обраћао никакве пажње на оно што се дешава око њега. Њега не само што није интересовало хоће ли доцније или раније стићи у Петровград, или хоће ли или неће имати где да се одмори на овој станици, него у поређењу са овим мислима које су га сад занимале њему је било свеједно да ли ће провести неколико сати или  цео живот на овој станици.

   Надзорник, његова жена, собар, једна сељанка с торшковским производима улазили су у собу и нудили му своје услуге. Пјер, не скидајући ноге са стола, гледао их је преко наочара, и није схватао шта они хоће и како могу да живе кад нису решили ова питања што њега занимају. А њега су непрестано занимала једна иста питања, још од оног дана кад се, после двобоја, вратио из Сокољника и провео прву, мучну, бесану ноћ; само су га сад, овако самог у путу, сколила необичном снагом. Ма о чем почео мислити, он се враћао на једна иста питања, која није могао расправити, а није могао да их себи не задаје. Као да му се у глави одврнуо онај главни завртањ, на коме се држао читав његов живот. Завртањ се није могао заврнути, нити више одврнути, него се вртео једнако на једном истом зарезу, не хватајући ништа, и није се могао зауставити да се не окреће.

   Уђе надзорник и поче понизно да моли "његову светлост" да причека само два "сатића" па ће он (било шта било) дати његовој светлости курирске коње. Надзорник је, очевидно, лагао и хтео да добије од путника што више новаца.

   "Да ли је то рђаво или добро?" - упита се Пјер. "Мени је добро, другом путнику рђаво, а њему је преко потребно, јер нема шта да једе: рече да је га избио неки официр. А официр га је избио зато што му је требало да иде што пре. А ја сам пуцао на Долохове зато што сам сматрао да сам увређен, а Луја XVI погубили су зато што су га сматрали за злочинца; а после годину дана побили су оне што су њега погубили, и њих због нечег. Шта је рђаво? Шта је добро? Шта треба волети, шта мрзети? Чега ради живет, и шта сам ја? Шта је живот, шта смрт? Каква сила управља свим?" - питао се он. И ни на једно од тих питања не беше другог одговора сем једног, нелогичног, који нимало не одговара на та питања. Тај одговор беше: "Кад умреш - све ће се свршити. Кад умреш све ћеш дознати, или ћеш престати да питаш". Али је и умрети било страшно.

   Торшковска продавачица пискавим гласом нудила је своју робу, нарочито папуче од козје коже. "Ја имам на стотине рубаља, и не знам шта ћу с њима, а она стоји у поцепаној бунди и бојажљиво гледа у мене" - помисли Пјер у себи. "И шта ће тај новац? Може ли јој тај новац бар за једну длаку повећати срећу и душевни мир? Зар може што на свету учинити да смо ја и она мање подложни злу и смрти? Смрт која ће свему учинити крај и која мора доћи данас или сутра - а то је као један тренут према вечности?" И он је опет завијао онај завртањ што низашто не хвата, и завртањ се једнако вртео онако на једном истом месту.

   Његов слуга даде му до половине разрезану књигу романа у писмима од m-me Suza. Он поче читати о патњама и племенитој борби некакве Amelie de Mansfeld. "Па зашто се борила против свог заводника" - помисли Пјер - "кад га је волела? Бог није могао улити у њену душу тежње противне вољи његовој. Моја бивша жена није се борила и можда је имала право. Ништа није нађено" - рече опет у себи - "ништа није измишљено. Ми можемо знати само то да ништа не знамо. И то је највиши ступањ човечје премудрости".

   Пјеру је све, и на њему самом и око њега, изгледало заплетено, без смисла и одвратно. Али је он управо у тој одвратности према свему што га окружава налазио своје врсте раздражљиву насладу.

   "Усудићу се да замолим вашу светлост да начини мало места, ево за њих" - рече надзорник улазећи у собу и уводећи другог путника, који се такође ту зауставио због недостатка коња. Путник беше омален, кошчат, жут, смежуран старац са седим обрвама наднесеним над светле очи неодређене, пепељасте боје.

   Пјер скиде ноге са стола, устаде и леже на спремљен за њега кревет, гледајући понекад на путника који је изгледао туробан и уморан и, уз помоћ слуге, свлачио се тромо, не гледајући у Пјера. Кад путник остаде у изношеном кожушчићу, постављеном памучном тканином и у топлим чизмама на мршавим, коштуњавим ногама, он седе на диван, наслони на наслон своју врло велику и на слепим очима широку, кратко ошишану главу, па погледа Пјера. Пјера порази озбиљан, уман и проницљив израз тога погледа. Он хтеде почети разговор с путником, али таман заустити да га упита о путовању, путник већ беше затворио очи и, скрстивши смежуране старе руке, од којих на једној беше велики челични прстен с изрезаном лобањом, седео је непомично: или се одмарао, или о нечем дубоко и мирно размишљао, како се учини Пјеру. Слуга путников беш такође старчић, сав смежуран, жут, без браде и бркова, који, очевидно, не беху обријани, него му нису никад ни расли. Вредни тај чичица распакова ковчег, спреми сто за чај и донесе узаврео самовар. Кад је све било готово, путник отвори очи, примаче се столу, нали себи чашу чаја, па нали другу и даде је ћосавом чичици. Пјер поче осећати неки немир и преку потребу, чак неизбежност да почне пазговор с тим путником.

   Слуга врати своју празну, преврнуту чашу с недоједеним парчетом шећера и упита да ли треба што.

   "Ништа, дај ми књигу." - рече путник. Слуга му даде књигу, која се учини Пјеру да је религиозна, и путник се удуби у читање. Пјер га посматраше. Одједанпут путник одмаче књигу, преви лист и склопи је, па, зажмуривши опет и налактивши се на наслон, седе онако како је малопре седео. Пјер га је посматрао и, таман да се окрене, а старац отвори очи и саустави свој упорни и оштри поглед право на лицу Пјеровом.

   Пјер се осети збуњен и хтеде да се склони од тог погледа, али су га сјајне старчеве очи неодољиво привлачиле к себи.